Izbor pjesama Miloša Živanovića objavljen u sedmom broju časopisa (Sic!).

Blind Dog

Noćas sam se probudio trideset godina stariji,
srce se kao gumena atrakcija premetalo
kroz trideset plamenih krugova neke prošlosti.
Ne vidim gotovo ništa,
prozor je zamućeni kovitlac pastelnih obrisa.
Devedeset devete napustio sam Beograd, u zoru,
hladnu kao upišan krevet,
cele noći bio sam gladan, mrak je bio ravnodušna senka.
Neman me u stopu prati
i preti.
Čujem đubretarski kamion i pesmu pijanog vrača iz kabine.
Razmišljao sam o puštanju brkova
kad je švercerski kombi forsirao severnu granicu
i kroz lavirint sporednih puteva skrivao zadah blata
od pitome mađarske policije.
Komšija rastaman umire u faveli ispod mosta,
u zaleđenoj faveli u skičanju kerova umire u vatri,
komšija gori sa zidovima svoje kartonske sobe.
Od svega toga noge su mi postale jako dlakave.
Njuh je moj adut u igri,
a unutrašnjost nozdrva dlakava je skoro koliko i noge.
Zato mogu dugo da hodam i njušim,
da pratim, da živim, da se vratim,
sve do brloga i vremena u kom sam rođen.
Na zahtev publike blatnjavog velegrada
gumena atrakcija kolutovima unazad
proći će kroz goruće krugove,
aplauz za gumenu nakazu koja će ispuniti sve vaše želje,
po povratku u antiutopiju.
Neman me u stopu prati.
A tuga i život,
to će kučke rasuti mirisima kao šaku konfeta.
Dok pokušavam da kopam dalje i dalje
tek počinjem da mislim da vidim da znam
koliko sam živ ispod kapaka čvrsto zatvorenih
i smeta mi kao kamen u cipeli
da budem trezan.
Neman me u stopu prati
i preti
zove da se vratim.

Na putu

Proleter putuje sa prašinom
sa šarenim zavežljajem na štapu,
a nije berač duvana, samo pušač.
Gleda kako stružu gnjecava krzna sa puta
sporim zamasima lopate
zaposleni ljudi sa bezbroj godina staža.
Zvižduću krmeljivi srećnici
– strvinari uplašeni smrću, gule decu fizičke patnje.
Prašina pada na put, na prašinu padne mrak.
Da li je teško ili lako kotrljati igračke
niz vreli đavolov jezik
i nizati jezičke slike
na đavolov mačo kurac
kad psi znaju
kako smrdi mrtav čovek?
Ljudski dim je štetan po zdravlje duvana.
Psi, hoćete li vi biti problem,
ili ćete biti rešenje.
Neka psi svedoče!

Psi na barikadama

Osam hiljada pasa dolazi pred grad
Osam hiljada duhova
Crteža na papirnoj pobuni
Ponizno nudi na čitanje
Slikovnicu za stanovnike gradova
Od grada ostaće: onaj što kroz njega prođe,
Vetar
Jedini koji puni pseća srca
Onaj koji svira po kostima
Osam hiljada pasa dolazi pred grad
Da otvori svoju slikovnicu
Jer je novac zelen a brizga kao krv
(Kako reče Josif
Dragi čovek sa ciglom)
Osam hiljada duhova
Ide od vrata do vrata
(’’Da li je to predizborna anketa?’’)
Sa samo jednim pitanjem
Da li ste videli našu slikovnicu
Osam hiljada pasa dolazi pred grad

U srcu

U srcu ja sam low-life
i volim belo meso, u srcu ja sam crn
ja sam šiptar, ja sam musliman, ja sam cigan
ja sam Bernard Šo:
u srcu nosim jednu lepšu tajnu i napolju me čeka noć,
u srcu ja sam arapin, ja sam hispano
u srcu ja sam mladi amerikanac
u srcu ja sam prorok, ja sam latin, ja sam bizantin
ja sam židov sa kikicama, ja sam čistunac i palestinac
ja sam homoseksualni otac svih patrijarha, ja sam papin lucifer
i sisam mu krhko zdravlje, ja sam suvišan
u srcu ja sam kurac na biciklu, ja sam prašina
ja sam mean motherfatherfucker, hramovi su kanalizacija
ja sam reka nezadovoljnih, ja sam huk modrih leševa
kanalizacijom plutaju beda i strava, ja sam šljam osvajača
ja sam opsada, ja sam pleme, ja sam masakr.
Samo mi vetar puni džepove
ja ga sakupljam i čuvam u komorama
u srcu banka.
Daimone, tvoje ruke su oblaci nad tvrđavom,
pišam u Savu i gledam kako Dunav raste.
U srcu ja sam magličasti duh iz šahta,
a ti, u remind me of my favorite song.

Mudrosti o mrtvima

Skovali su danas
novu državotvornu mudrost:
Svi mrtvi su isti. (Raspadnuti?)
Svet je sazdan na istovetnosti mrtvaca.
To je vrhunski zen.
Nije bez razloga stari učitelj upozoravao:
Čuvajte se kad vam mudraci i analitičari
došepaju u vidokrug.
Degutantno je govoriti o gnevu,
ali gnev je tako intenzivan i tako kratak.
A potrebno je da bude dugotrajan.
Ali otkud mi? Nema vremena da poraste,
novi i novi mudraci šepaju na horizontu
i prosipaju zombi-mudrosti.
Danas, svi mrtvi isti. Kakav odvratan dan.

Gospel

Podignimo ruke ka nebu
tamo je gužva
prava treska.
Ali podignimo ruke ka nebu
dok ne prepoznamo
svako svog boga.
Ne rugaj se brate
potrudi se i podigni pogled
da te ne sustignu kletva i nesreća.
Podignimo ruke ka nebu
da ga ščepamo za grkljan
svako svoga.
Vrebajmo strpljivo
kao iskusne secikese.
Ukazaće se već belo grlo kopileta
u prepletu obećanih orgija
tamo gore.
Podignimo ruke ka nebu
jer video sam znak
– ekipa porno glumaca
podignutih ruku bacila se sa litice.
(Moram malo da lažem i zasmejavam,
da se fariseji od ukusa ne prime na ideju
da me obese.)
Ne rugajte se vi lepi i pristojni
nego ruke ka nebu
ne propuštajte priliku.
I možete da me poljubite u dupe
jer vaše me devojke još uvek vole.

Sarajevo revisited
sa položaja

Grad na dlanu ćuti
Sarajevo me gleda odozdo
Upitno: šta još hoćeš pijani đavole
Gigantska granata
Njegovu čašu od blata i snega
Utisnula u tlo
U dubinu ispod nogu i pogleda
Dole u tlo
Sabijeno Sarajevo
Grad u čaši
Toliko opkoljen brdom
Da novembarski pasirani smog
Nema gde
Zgrade sa tufnama vire iz pramena i oblaka
Kao da grad gori.
grad gori
i sećanju nema leka, privatna muka, nebitna
popiješ viski sa drugovima i ćutiš,
bella ciao zdravo poručniče,
gledaš grad dole
Sarajevo živo kuca ispod magle.
a srce kuca: sramota

beograđanka

Čuje se odjek koraka
Po pločniku pretrčanom pod nišanom
Trk Trk Trk
Čuje se odjek štiklica
Po blatištu beogradskom razdraganom
Gnjec Gnjec Gnjec
Velegradska pravoslavna damo sa krstom oko vrata
Vuče ti se savest gnjila pod teretom zlata
Čuješ li joj gnjecav korak
Sećanje suvišno si
Prognaše nas što te čuvamo

Homosatanikus

Homopoetikus skače sa konfesionalnog neba
na zemlju otadžbinsku
i trese je mlakim rečima
koje mu majka vredno prevodi na ruski i engleski.
Trese je silnije od plotuna streljačkog voda
i od počasnog plotuna streljačkom vodu
i od pada presamićenog trupla, trese poeta doktus.
Onda se ispruži preko majke
te se sunča pod neonskim krstom nebeskim, mrtvim
bludi poeta boem.
Homopoetikus – moderni homosatanikus,
ne golica njega pitanje
o logorima, varvarizmu i poeziji.
Samo nek se benigno šapuće u časopisu.
Da li je to moda ili bolest?
Homosatanikus ima knjigu:
Vidi moja knjiga! oči ću da ti knjigom vadim.
Kakva ljigava nakaza, pesnik.
A devojčice postmoderne umereno bezobrazne
mutiraju u estradne Desanke
Maksimović.
Zenit:
Papir nije život
Ljudi su ubice.

(izbor iz zbirke Lirika pasa, Algoritam, Zagreb, 2009.; pjesme Sarajevo revisited i Beograđanka objavljuju se prvi put)