Zidovi su bili mokri a daske pod njim – pune vlage; bio je vlažan i mrak u kome se nalazio. Dole, ili možda gore, nije mogao da proceni, ležao je Enoh. Povremeno ga je čuo. Nije prekidao da priča o brojevima. Ali šta su njegovi brojevi sada značili, pitao se Vladimir Berat dok je ležao u pritvorskoj ćeliji čije dimenzije još uvek nije mogao da pojmi.
Piše: Saša Ilić
Zidovi su bili mokri a daske pod njim – pune vlage; bio je vlažan i mrak u kome se nalazio. Dole, ili možda gore, nije mogao da proceni, ležao je Enoh. Povremeno ga je čuo. Nije prekidao da priča o brojevima. Ali šta su njegovi brojevi sada značili, pitao se Vladimir Berat dok je ležao u pritvorskoj ćeliji čije dimenzije još uvek nije mogao da pojmi. Kada su ih ubacili unutra, izgledalo je kao da su ušli u ogromnu mračnu ćeliju. Međutim, pošto je nasumično počeo da se kreće, pipajući stvari oko sebe, Berat je shvatio da taj prostor svakako nije širi od sobe za dva kreveta i kiblu. Kada je, dodirujući mokre daske, pokušao da sedne na jedan krevet, čuo je režanje. Neko je tu već ležao. Berat se trgao, pokušavajući da ustane ali tada je došao do novog bolnog saznanja: gore se nalazio još jedan krevet. Onda se uspuzao, međutim dobio je udarac u vrat. Sve je bilo zauzeto. On je pokušao da preskoči na susedni ležaj, omakao se i ostao da visi u mraku. Čuo je Enoha kako se s nekim dole raspravlja. Polako je potražio oslonac za nogu i kolenom uronio u trulu dasku. Ali tu je napipao veliku cokulu koja se trgla kao da juri muvu. Berat je ostao raskrečen između dva niza daščanih kreveta, u mraku vlažne ćelijske memle. Prostor se peo naviše i Berat ga je osvajao korak po korak. Nikada ranije nije bio tako skučen, zaptiven i ponižen. Iako se peo naviše, činilo mu se kao da sve dublje propada. A ti glasovi koji su dopirali iz mraka bili su izobličeni, deformisani gotovo do nakaznosti. Često nije mogao da razume šta mu govore. Izgledalo je kao da su ih mrak i vlaga nagrizli. Berat se peo kao da traži odgovor na zagonetku ove neočekivane ćelije. Nije više znao na kom se nivou nalazi. Možda na petom ili šestom. U mraku je svejedno, mislio je, brojevi ništa ne znače. Kada je detaljno prepipao vlagom pojedene daske i utvrdio da nikoga nema, malaksalo je legao. Slušao je kako voda kaplje. Grubi betonski zid pored ležaja bio je mokar. Opipavši ga, shvatio je da preko njegove ruke počinje da se sliva voda. Prineo je prste nosu: smrdelo je na urin. Više nije znao da li je taj smrad dolazio odozdo ili se slivao zajedno s vodom. Sve relacije u tom mraku bile su razdešene. I gore, i dole, i levo, i desno, mislio je Berat dok se okretao na bok. Nekada, u domskoj sobi, najviše je voleo da spava na boku, okrenut ka zidu. Tako je voleo i da čita, dok bi mu svetlost padala preko ramena na olovne nizove reči. Sada je pred njim bio samo ledeni zid na kom je povremeno nalazio rupe. Gurnuo bi prst unutra i okrenuo ga. Materijal se osipao u dubini. Potom bi jezikom isprobao prašinu sa jagodica. Bila je kiselkasta. I vlažna. Voda je progrizala sve oko njega. I beton, i daske, i ljude i govor. Ali to nije bila samo voda, zaključio je Berat. Bilo je tu još nečeg što je menjalo ph vrednost ćelije. Možda izlučevine, a možda i neke posebnije tvari. Jezik je osetljiv na to, podjednako kao i telo, razmišljao je on. Ako se od tela oduzme deo, onda i jezik „beleži“ taj nedostatak. Koliko li je ljudi bilo u ćeliji. Možda desetak, sasvim sigurno i više. Ovde su brojevi bili neodrživi. Čuo je Enohovo promuklo gunđanje. Bio je tu negde, blizu njega. Pratio ga je u stopu kao da je dobio nalog od Svevišnjeg. Tako ga je izvršavao. Njegov govor je Beratu u ćeliji izgledao drukčiji nego danas, ili možda juče, na Ušću. Polako je gubio pojam o vremenu. Da li je to bilo moguće, pitao se Berat. Koliko je prošlo od hapšenja? Možda sat ili dva? Ili ciglo deset sati? Onda je i utakmica bila gotova. Ko li je pobedio? I ko je uopšte otišao na tu utakmicu kada su svi bili na drugom kraju grada? I šta je preduzeo selektor Osim? Jugoslavija nije smela da izgubi. Kada bi imao bar neki tranzistor mogao bi da čuje kako se to završilo. Ukoliko bi elektromagnetni talasi uopšte mogli da prodru u ćeliju. Ništa ovde nije postojalo. Samo voda i mrak. I struganje glasova. Enoh je samog sebe zabavljao svojim pričama. Govorio je o tome da će Berat tu ostati tri dana i noći nakon čega će Ispravni poslati nekog po njega. Ali ko meri te dane i noći, pitao se Berat: zakoni fizike, Enoh, Gradski komitet, Ispravni ili Ispravnost sama? Berat je shvatao da niko ne može da izmeri tri noći i dana u ovoj ćeliji. To je naprosto bilo nemoguće. Svako računanje je tu padalo u vodu. U ćeliji koja se umesto u širinu dizala u visinu, kao neka vavilonska kula, ili možda jama, vreme je proticalo nedokučivim tempom, jezik se povinovao drukčijim pravilima. Ali ko je vladao ovom ćelijom, pitao se Berat: čuvari, pritvorenici ili vlaga sâma? Ko je vladao jezikom u ovoj ćeliji? Tim jezikom koji nije ličio na onaj koji je poznavao iz života i iz knjiga. Jezikom koji je bio on sâm u jednom trenutku. Ko je vladao njime? Jezička logika, gramatika, slučaj ili memla sâma. Beratu se činilo kako je odgovor uvek bio isti: korozija je zahvatala sve. A kad ona napadne stvari, na površini ostavlja samo male signale nevidljivog procesa koji iznutra uništava tkivo. Naposletku, ostane samo ljuštura. Suština stvari je nestala, mislio je Berat držeći dlan prislonjen uz zid. Da li su njegovi Odjeci uticali da korozija počne da nagriza jezik koji je pokušavao da oživi? On je hteo da osmisli novi jezik mada je dobro znao da je to ujedno značilo osmisliti i jedan oblik života. Ali kakav je to oblik na kraju dobilo? Ljudi su ga na obodu mitinga tukli čime god su stigli. Da li je to bio njegov cilj? pitao se Berat. Da li je ova memljiva ćelija konačno bila život koji je oblikovao takvim jezikom? Berat se zbog te misli stresao od jeze. Oko njega su se čuli povici, škripa, ječanje i hrkanje. Neko je snažno udarao u ležaj od čega se zatresla čitava konstrukcija. Ćelija je živela svojim ograničenim, zaptivenim životom. U takvom prostoru, čovek gubi svaku šansu, mislio je Berat. Osim ako se ne radi o Enohu koji iz svega toga izvlači potvrde za svoje sumanute ideje. No možda je ova ćelija imala neki izlaz, tamo negde gore u mraku, pitao se Berat, nadajući se samo da taj izlaz nije predstavljala kibla na dnu. U tom trenutku je počeo da istražuje prostor iznad sebe: tamo je bio još jedan nivo, nove daske, novi zatvorenik. Udario je rukom odozdo. Neko mu je uzvratio udarcem. Daske su zaškripale. Dakle, ćelija je išla naviše. Možda još nivo ili dva. Ko je to mogao da zna. Svakako onaj ko se nalazio na najvišem nivou, mislio je Berat. Ali kako bi on znao da se nalazi na vrhu. Iznad njega je bila sigurno betonska tavanica kao što se takav pod nalazio pod krevetom na najnižem nivou. U potpunom mraku, te stvari bile su irelevantne. Mogli su da budu i gore i dole, kao na spravama u luna-parku gde je nekada odlazio s Irenom. Kada bi se popeli gore, ona je vrištala od sreće, dok bi padali naniže, držala se za njega ispuštajući neki glas koji je on čuo kao „frrr!“. Sunce je bilo visoko, dan – dug, letnji. Irena se smejala, grleći ga kao da im je to poslednji dan u životu. Sada više nije mogao da shvati gde se on nalazio u odnosu na nju. U mraku, samo mu je misao o njoj bila jasan orijentir. Jedino je misleći na nju dopirao do svetlosti iz prošlog života. Kada bi sklopio oči, pojavljivala se ta slika iz luna-parka. Kasnije su se fotografisali. Tu je sliku uramio i stavio na zid. Nikada je odatle neće skinuti, obećavao je samom sebi. Ali ga je jedna kap sa gornje daske opomenula da možda neće biti tako. Vlaga je nadirala sa svih strana. Sve je bilo vlažno i kiselo kao Evine usmine koje je razmaknuo jezikom prošle noći. Ili možda pretprošle? Tada je prvi put pomislio na to da je možda napravio grešku. I što je dublje prodirao, rasla je skepsa. Sada ga je ova ćelija podsećala na njenu vaginu. Ali iz nje je postojao izlaz, i gore i dole, ali iz ćelije nije. U tome je bila razlika. Dole je bila samo kibla, a gore neistražena mogućnost. Kada bi rekao da je to isto, svakako bi izrekao laž, kao što je u Odjecima ili još ranije, u Vojku i Savlu, napisao da se radilo o svedočanstvima iz prve ruke. Niti je to bilo tačno, niti se to moglo ispraviti. Kada se u jeziku načini takva greška, nijedan lektor je ne može ispraviti. Osim da izbrusi koroziju na površini i prelakira je. Međutim, ispod ostaje crv ništavila, gmaz greške, neki paralogički demon koji neprestano izjeda stvar kao meku srž drveta. I prah ispada napolje. A kada se podigne ta stvar, za koju je čovek verovao da je teška, ona poleti u vazduh, često ispadne iz ruku, ali se ne slomi jer je ostalo samo ono što je izgubilo svoj sadržaj, koji bi joj pri tom padu, inače, naneo fatalni udarac. Berat se na svom daščanom ležaju osećao upravo kao ta stvar koja je izgubila svoju težinu. I policija ga je danas, ili možda pre dva dana, pokupila na Ušću sa iznenađujućom lakoćom. I ljudi koji su ga udarali, mora da su bili zapanjeni kako je lako odleteo u žbunje. I žena koja ga je branila, svakako se našla u čudu videvši koliko je on, zapravo, bio lak plen. Samo je Enohu to moglo da izgleda logično, ali njegova logika je u ćelijama poput ove bila u prirodnom okruženju. Berat se polako navikavao na odsustvo starih pravila. U ovoj ćeliji trebalo je učiti jezik ispočetka. Kao posle rođenja. Samo što je ovaj dolazak na svet bio suprotan izlaženju na svetlo dana. Razmišljao je kako bi ta tvrdnja glasila u suprotnom smeru. Možda kao upadanje u jezgro noći, jer ova ćelija je sigurno bila jedno takvo mesto. Ali šta bi vredelo naučiti sve reči ponovo, pitao se Berat, trebalo bi saznati i šta te reči organizuje, povezuje ih i usmerava. Trebalo je pronaći onu tvar koja bi reči u ovom mraku ponovo lepila za stvari i bez koje je ponovni govor bio nemoguć. Međutim, kad god bi pokušao da zamisli tu materiju, slike su mu izmicale. To nije bila ni voda, ni mokraća, ni prašina, ni buđ. Umesto svega toga ponovo bi video Gazibarino lice. Došetao bi mu iz mraka, zastao tobože zbunjen, skinuo svoj karirani šeširić i zavrteo ga na prstu kao ringišpil. U jednom trenutku, tri boje na šeširu bi u vrtlogu počinjale da stvaraju iluziju čitavog spektra. – Ovo je crvena, rekao bi Gazibara u Beratovim mislima. – Je li to tvrdnja ili pitanje? pitao bi ga Berat. – I jedno i drugo. – Da li crveno postoji u mraku? Gazibara bi se nasmejao otkrivajući svoje nepravilne krupne zube: To je boja krvi. – Otkud znaš da je to boja krvi? insistirao je Berat. – Znam… Video sam toliko puta. – Ih, video… Otkud znaš da je to baš ta boja? – Gazibari je to rekao onaj slikar… – Misliš da je on znao šta je cvreno? – Pa, on je tražio boje na savskoj obali… Od šlepa do šlepa. Ali nije tražio samo crvenu. – Nego? – Nego bledu… – Bledo nije boja, opomenuo ga je Berat: To je više neko stanje… – Stanje, baš tako, smejao se Gazibara: Slikar je hteo da „ulovi“ to stanje. – I? – I ulovio je…, zakikotao se Gazibara: Izvlačio je utopljenike iz Save i slikao ih… Gazibara je i sâm video… – Šta si video? – Da se bledo pojavi kad iscuri crveno… – Bledo je stanje bez boje, primetio je ushićeno Berat: I noć je slično stanje… Možda je to boja noći… Dok su se nizale scene tog zamišljenog dijaloga, Berat je osećao kako daske naglo omekšavaju pod njim. Obrušavanje kapi postojalo je sve glasnije. Što se više borio da ostane budan, sve brže je tonuo u san. Prostor ćelije je počinjao da se širi, pretovrivši se naposletku u malu zaravan usred šume. U pozadini su se nazirala gola drveta. Berat je stajao na maloj drvenoj platformi i čekao. Zbog studeni više nije osećao prste. Nije znao koliko je proveo na tom mestu, činilo mu se čitavu noć. I kada je već počinjao da gubi snagu, iz dubine se pojavila mala povorka. Pošto mu se približila, Berat je prepoznao Enoha koji je sa kamilavkom na glavi sporo koračao pored dežmekaste neveste u belom. Za njima su se vukle tri žene. Napokon stupiše pred njega, a Enoh podiže ruke i zapeva:
Enoh (iz sveg glasa): Jutro jeee! Jutro jeee! Kad te nema bolje da se nije ni probudila!
Tri žene (združeno): Nema mesta na jastuku koje nije ljubila…!
Nevesta polako podiže glavu i Berat sa zaprepašćenjem prepoznaje Gazibaru u venčanici. Međutim, to što shvata ne sme da izgovori, jer zna da mu noćna svita ne bi dala za pravo. Zato pokušava da se osmehne ali mu zbog nelagodnosti grč ostaje na licu. Gazibara mu, međutim, namiguje pokazujući buket plastičnog cveća koji nosi.
Enoh (nastavlja da peva): Uz tebe bi htela ostaritiii! Crne oči mesto vina pitiii!
Tri žene (združeno): Željo tvoja! Željo tvooooja!
Berat (pokušavajući da dođe do glasa): Ali to nije fer! To nije fer!
Tri žene (združeno): Željo tvoja! Željo tvooooja!
Gazibara (gledajući u Berata zaljubljeno, pevuši hrapavim glasom): …cvećem našu kuću ispuniti!
Berat bi da pobegne, ali ga platforma drži kao magnet. Zato gleda u Enoha tražeći pogledom neko objašnjenje.
Enoh (svečanim glasom): Kucnuo je čas, prijatelju moj! Jesi l’ spreman?
Berat (uznemireno): Spreman… spreman, ali za šta?
Tri žene (sasvim tiho): Željo tvoja… Željo tvooooja…
Enoh: Pa za ono što si čekao ceo život. Da pred oltarom konačno kažeš „da“!
Berat bi da kaže kako nije spreman, ali zbog nečega oseća da to ne bi bilo pristojno u ovom trenutku. Stoga misli „ne“, ali klima glavom u znak odobravanja. Gazibara pokušava da se izvuče iz Enohove ruke i pristupi Beratu, ali ga ovaj vraća nazad.
Enoh (tiho i u stranu. Gazibari.): Čekaj! Duga je noć… Ja sam rekao „jutro“ samo zbog pesme… (Okreće se ka Beratu.) Mlada je nestrpljiva… Vidiš i sam… Nego da pređemo na stvar…
Berat: Koju stvar?
Enoh: Kako koju? Pa na našu… (Pokazuje na Gazibaru koji se prenemaže.) Pogledaj je… Ja se ne bih femkao kao ti. Ili ti to sebi dižeš cenu? Ali ni naša mlada nije za potcenjivanje. (Namiguje mu.) Nevina je… Evo, neka žene kažu…
Tri žene (pevaju tiho, njišući se): Izvini, dušo, izvini, za moju tugu ne brini…
Enoh (ljutito): Šta to bulaznite vas tri?
Berat: Eto, vidiš! Hteo si da mi je uvališ! Da napraviš budalu od mene!
Enoh (popravljajući kamilavku): To su budalaštine. Lično sam se uverio… Virgo intacta, eto šta je! Pokazaćeš mi čaršav ujutru. Ako ne bude krvi, tu me seci. (Pokazuje svoj vrat.)
Berat (počinje da duva u šake): Ma, nemam ja šta tu da proveravam… (Gleda u žene koje se i dalje njišu kao opijene.) One su iskusnije od nas dvojice…
Enoh: Kako misliš to „od nas dvojice“? Govori samo u svoje ime!
Berat: Lepo… Tu je neka greška napravljena…
Berat pokušava da ne gleda u Gazibaru koji jednom rukom otvara dekolte odakle izviru duge crne malje. Iako mu je odvratno, Berata podilazi talas žudnje koji rezultira bolnom erekcijom. On rukama pokušava da je sakrije.
Enoh: Kakva greška, prijatelju? Kakvi bakrači… Mlada je punokrvna i spremna za tebe. Koliko je samo čekala na ovo. Ako je ti ne uzmeš noćas, ne garantujem za sutra…
Berat (vidno uznemiren): Šta hoćeš da kažeš?
Enoh: Jednom sam bio pred ženidbom, znaš. I femkao sam se kao ti. I dođem ja pred oltar, pa se vratim. I triput tako. I ništa. Nije mi se dalo da kažem to „da“, da me streljaš… A da znaš samo kakva je ona bila… K’o ruski voz…
Berat: Što baš ruski?
Enoh (oblizujući usne): Joj, osovine široke… A ruta trans-sibirska… (Pomalo zamišljeno dok se priseća svoje prošlosti.) Niko joj ništa nije mog’o… Samo ja…
Tri žene (podbočene i zanjihane u kukovima): Voz… Pospani voz za Skoplje – Mala Krsna – Ćuprijaaa…
Gazibara (podstaknut pesmom): Marka s likom Lenjinaaa…
Berat (Enohu, radoznalo): I šta bi s njom?
Enoh: Ubila se… Rekli su mi posle da joj je crna mačka prešla put… Poludela načisto. A ja, pravo da ti kažem, znam da je to samo zbog mene uradila.
Berat (bojažljivo): Ubila se… ili?
Enoh: Ma šta ti tu mene propituješ, je li? Ubila se ne ubila – glavu je izgubila. Eto ti ga sad.
Berat (insistira): Važno je to, kako da nije… Znači, greška je bila tvoja?
Enoh: Moja? (Povisivši ton.) Kako moja? Ej, šta to pričaš? Kakva sad, do đavola, greška? Crna mačka joj je prešla put… Tako su mi rekli. Pa to je slučajnost, je li… Nema tu nikakve greške… Uostalom (gleda u Gazibaru), nije ni bila nevina… Kao ova tvoja…
Berat: Ali žene kažu da…
Enoh (besno): Žene kažu, pa žene kažu… Ma zabole me za to što žene kažu… Mi smo ovde, ti si tu… (Dok golica Gazibarin podbradak ovaj isteže vrat kao pas.) A ona ne može više da čeka. (Beratu, podsmešljivo) Koliko vidim, ni kod tebe ne popušta…
Tri žene (tiho pevaju): Suviše sam ljuta i nemoj da se smešiš, desiće se zlo, desiće se zlo…
Enoh (zadovoljno): Je l’ vidiš? Vreme ističe… Da počnemo već jednom.
Berat: Ali, čekajte malo… Stanite. Pa nisam ja mislio…
Enoh: To što si ti nisi mislio nas ne zanima… (Ka Gazibari.) A ni nju… I moje vreme ističe. Moram dalje… Imam i jedno krštenje, sledeće noći…
Berat (zbunjeno): Ali kad je to? Mislim, kad je ta sledeća noć?
Enoh: C, c, c, opet vrdaš… Sledeća noć je sledeće noći. (Okreće se ženama.) Pa je l’ tako? (Beratu.) Svi to znaju osim tebe…
Berat: Ali ja ne znam tačno. Kad se završava ova i počinje sledeća? Kako to mogu da znam… Mislim, precizno.
Enoh: Znaš kako, prva bračna noć je najduža. Ostale su sve kraće i kraće. Na kraju ti ništa ne ostane. Tako kažu… Ma, opusti se i uživaj…
Berat: Da uživam, eh… Pa vidi je samo… (Pokazuje ka Gazibari.)
Enoh (poluraspevano): Ova mala nema mane… Malo je teža, al je za zimske noći dušu dala.
Gazibara se polako odmiče od Enoha i zagnjurivši lice u plastični buket počinje nespretno da igra. U jednom trenutku se saplete, ali ostane na nogama. Onda pruži ruku ka Beratu, ovaj je nevoljno prihvati, pomažući mu da stupi na platformu pored njega.
Enoh: Heh, nije sve u tancanju. Ima nešto i u glancanju. (Malo zastane i pogleda iskosa.) Ma, vidite ih samo, ko stvoreni jedno za drugo.
Tri žene (recituju držeći se za ruke): Želimo da vam bude lepo… da traje dugo… da se radujete jedno drugom… da živite s uvernjem da ste noćas obavili jedan od najvažnijih poslova u životu…
Berat (protestuje): Ne! Stanite malo! Ja još nisam dao pristanak! Još nisam…
Enoh (udara se po čelu): Joj, pa ja ti nisam rek’o… Noću se to i ne govori… Sve ide po skraćenom postupku… Razumeš? Mnogo brže… (Ženama.) Bi šta bi. Kasno je sad. (Daje rukom znak za pokret.) Idemo!
Dok tri žene počinju da se vrte oko Enoha, Gazibara se pripija uz promrzlog Berata. Noćna svita već odmiče ka šumarku. Njih dvojica ostaju sami na platformi. U momentu kada se okrene ka nevesti, Berat shvati da mu je nešto važno noćas promaklo. Prepirka sa Enohom mu je samo odvraćala pažnju. Škripa dasaka pod nogama ga opominje da se nešto događa sa prostorom. Gazibara ga u tom trenutku uhvati između nogu tako da Beratu klecnuše kolena. Dok platforma sve bučnije tone u zemlju, slika se sužava, pretvarajući mrzlu noć u vlažnu vertikalnu ćeliju.
Berat se trgao iz sna, podigao na laktove i obazreo oko sebe. U mraku se nije čulo ništa osim nekog hrkanja na dnu, ili možda na vrhu ćelije. Pažljivo je osluškivao pokušavajući da se seti šta je tačno sanjao. Imao je samo osećaj da je na kraju shvatio nešto važno, ali to najbitnije mu je stalno izmicalo. Rekapitulirajući san, došao je do zaključka da ipak nije rekao „da“. Odahnuvši, ponovo je spustio glavu na dasku. Disao je duboko. Osluškivao je rad svog srca. Damaralo je od uzbuđenja koje je ostalo iza sna. Šta se to dogodilo, pitao se Berat. Na dnu tog sna postojalo je nešto žitko i odvratno u šta je konačno potonuo zajedno sa Gazibarom. To mu nije dalo mira. Na trenutak više nije bio siguran da li je tu masu koja ga je progutala naknadno izmislio ili je to zaista „video“ u snu. Ne, oni nisu potonuli u zemlju već u to, nešto lepljivo i gadno. Sećao se da je jauknuo dok ga je Gazibara stezao. Čuo je njegovo cerekanje. Bila je to Gazibarina tvar, shvatao je Berat osećajući kako mu hladan znoj probija kroz kožu. Ona je vladala i ovom ćelijom. I jezikom u njoj. Zbog nje se osećao kao da je dospeo u strani jezik čije reči je samo prepoznavao ali ih nije znao koristiti. Ona je prodirala u sve naprsline. Ispunjavala je rupe, kanale, crvotočene daske, ušne školjke, nosne šupljine i sinuse, usta i spuštala se u digestivni trakt. Ona je vladala i plućima, sa njom je počinjala drugačija artikulacija glasova. Bez odjeka i bez pravila. Berat je grčevito pokušavao da nešto kaže, ali mu se nešto isprečilo u grlu. Kao da je zahvatio rečni mulj. Otvarao je usta i zatvarao ih. Šakama je obujmio svoj vrat. Napregnute žile su mu pulsirale. Pomislio je na čas da se radilo o napadu klaustrofobije, ali je ubrzo shvatio da je kao u onoj Olešinoj knjizi iz detinjstva, ostao da leži u mraku, među rečima koje su otpale od stvari. A ni njegov jezik, ma koliko se trudio, više nije uspevao da ih dovede u vezu.
(Odlomak iz romana Pad Kolumbije)
