Petogodišnji pesnički update ili nek ide sve u PPU (pu, pu, daleko bilo!). Gde su bili šta radili, velikani, sitne ribe pljuckavice, ko je gde stigao i šta obnaša naša poetska snaša?
Počinjemo kao i pre pet godina nezaobilaznim Bojanom Samsonom, čija pojava i ime zadivljuje ne samo Dalile. Došavši iz mlađeg kamenog doba u Novom Sadu i dalje je vrlo ljut i nervozan tako da je trenutno u sasvim odgovarajućem raspoloženju – BES-u zajedno sa još dva neolitska drugara, Nikom Dušanovim koji se otrovao anđelom i zato pobesneo i Sergejom Stankovićem koji je još pre pet godina najavio svoje ludilo. Ko je Miško Plavi od njih pogodite sami. I to ne bi bilo sve od Samsona. Rušeći stubove iz hobija srušio je i najprpošnije net klot-frket pesnike agoničare bez seksa jer samo glume agoniju, dok je on živi. Od ostalih pećinskih pesnika i pesnikinja pomenuli bi golu Maju Solar koja se definitivno opredelila za starije i situirane mislioce iz Geruzije. Patrik Kovalski se zabavlja s mrtvim devicama u kadi dok je Dragoslava Barzut najzad kupila stan i izašla iz pelena sa pečatom, postala žena i više od toga, blogerka koja je zlatnim metkom upucala Đuru. Kad smo već kod metka (a Srbi vole oružje), na kraju ovog spiska mlađih pesnika koji su ipak prešli iz bezgaća medveđih koža u fensi odela treba pomenuti i najboljeg među njima, Sinišu Tucića, koji je u svojoj poslednjoj knjizi Metak opisao originalan način samoubistva koji mu, na sreću, nije uspeo. Bio je to revolucionarni pucanj iznutra, što reče Miljković za Majakovskog, ali kod Tucića je to izvedeno uz pomoć Popinog praseta, čudovišnog stvorenja iz poezije Vaska Pope, a koje pesničku formu stvrdnjava do ukočenosti i smrti. Od toga je umro i sam Popa.
Glasovita konceptualistkinja Dragana Mladenović nije uhvatila maglu nego Magdu, kao što smo i priželjkivali pre pet godina, uzela je predah, pala u komu i – probudila se iz nje. Na žalost ili na sreću, ova sada već po nuždi priznata pesnikinja od levih, desnih a posebno od srednjih, najavljuje ponovni obračun u punom zamahu, novu knjigu razbrajalicu naših društvenih gluposti i zlodela. Spremno je očekujemo jer smo u međuvremenu došli do daha.
Ako vam do sada nije postalo jasno da se pesnički poslovi ogledaju pre svega u negativnim emocijama: besu, mržnji, ludilu, razaranju, sklonosti suicidu, beskrajnoj melaholiji i beznađu, kao i u seksualnim perverzijama i čudnim opredeljenjima, čuvstvima, onda će vas nastavak ovog izveštaja sigurno u to ubediti.
Ljubomir Počuča Simović piše novu himnu punu metaka za srpske zločince pri vojsci. Matija Bećković kupio je novu kapu sa svastikom. Bivši pesnik u mrskoj Kanadi Nebojša Vasović počeo je da gradi prihvatni logor za konačno rešenje srpske književnosti. Milosav Tešić dobio je nagradu grada Beograda za pesmu o crknutoj kravi u knjizi Dolaze mi (najzad) vetrovi rata. Posle drugarske kritike na izvesnom sajtu Radmila Lazić odrekla se nacionalne penzije. Danica Vukićević je u očaju skočila u fabrički dimnjak i dobila Srpkinju. Milena Marković je napisala novu knjigu Kosovo ima teranje. Nekadašnja deva Jana Aleksić postala je kosovka devojka i službena vezilja loknica opsednutog Gorana Petrovića. Šta je još bilo, reko bi divni Ljuba Živkov, da, Miloš Živanović je razbio Beton. Goran Korunović napisao je dobru književnu kritiku. Kad smo već kod transpjesnika golaća, Saša Jelenković, Helderlin iz našeg sokaka, državotvorno je promovisao svoju golu molitvu za još institucionalne moći i poetske jalovosti. Alen Bešić dao mu je golo srce na dlanu. I. V. Lalić, T. S. Eliot iz našeg sokaka, kanonski se nasmešio u grobu. Petar Matović je postao dabar. Tomislav Marković postao je Albanac. Dragoljub Stanković (!) postao je žena. Raša Kominac prestao je da psuje i bije ženu. Radoman Kanjevac se toliko ukrutio da je postao klasik. Milan Đorđević i dalje ne zna šta ga je snašlo i ko ga je udesio.
Između dva izveštaja sa teleksa i dva prava klasika napustili su naše gnezdo paranoje. Jednog, Novicu Tadića, pesnika Zla i strašnih prikaza, prisvojila je nekrofilna bara oficijelne srpske kritike tako da se može u njegovim pesmama ogledati kao prava Ognjena kokoš. Drugi, Vujica Rešin Tucić, i posthumno sprema iznenađenje u vidu reprinta svog poetskog romana, čime će pokazati da biti klasik znači neprekidna svežina sveta, osetićemo sav užas strahota podzemlja, upoznaće nas sa junakom pod imenom Panta Rei čiji je moto Sve teče sve se ukenja. To važi za one mlade koji su bajati i dosadni čim propevaju, a kojih je puna srpska scena, facebook, net: tzv. transsimbolisti, agoničari, apologete, apostate, pokajnici, jeremije, ja-tebi-ti-meni grupice pjesnika, baš smo pametni, načitani i lepi, obrni okreni i jopet, makar se zvali i Nova poezija, novo, bognarovski novo! U poeziji ne važi da kvantitet prelazi u kvalitet, naprotiv. Kada bi to bilo istina Zoran Bognar i D. J. Danilov, dva jednojajčana brata blizanca, bili bi nešto drugo a ne vejači ovejane suštine. Sve to ne važi za klasike, oni su uvek stari i sveži, provokativni, nadahnuti kukci.
Dok je šetao šumom Ibrahim Hadžić, znalac kukaca, ponovo se duboko zapitao: Ko sam ja?, na šta mu je jedan prijatelj odgovorio da je on Obeliks jer je dobio stećak. Težak bosanski kamen doterala je na dvokolicama iz Sarajeva i Mirjana Stefanović. Posle je Hadžića taj isti prijatelj, znalac onostranog, opisao kao simbiozu Lenjina i Don Kihota. Pesnici su, kao što vidimo, u stalnom preobražaju ako su pravi. Predrag Čudić je ponovo objavio svoje slabosti i to je ljudski, suviše ljudski, kao i njegovo podsećanje da je poezija ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa. Eto, slučajno završismo ovu telegrafsku paskvilu na isti način kao pre pet godina. Toliko otprilike i treba da se poetski materijal rodi i sazri, da se da nešto novo ili bar na novi način. Čujemo se 2019!
